Svet muzike

Već je postalo „opšte mesto” da je čuvenog Volfganga Amadeusa Mocarta „ubilo” njegovo poslednje delo – „Rekvijem”, Betovena njegova „9. simfonija”, za Šuberta je predsmrtna bila „Velika simfonija”, takođe 9. po redu, kao i za Gustava Malera – 9. Verovatno će ostati večita zagonetka kako su i zašto čuvena i verovatno najpopularnija dela velikih kompozitora bila kobna za njih.

Ludvig van Betoven

Umetnost je odavno smatrana sferom tajanstvenog, a posebno muzika. Smatrana je đavolskom rabotom, a postoji sijaset mističnih priča i legendi koje govore o muzičkim delima koja su usmrtila svoje tvorce, bila uzrok raznih nesreća, pa i smrti drugih ljudi…Verovatno je najpoznatija priča o Mocartu i kako je neznanac, od glave do pete odeven u sivo, naručio pogrebnu muziku, čuveni „Rekvijem”, koban za kompoziitora. Kasnije se ispostavilo da je naručilac bio grof fon Valzeg-Štupah koji je nameravao da kompoziciju izvodi svake godine na godišnjicu smrti svoje voljene žene.
Mocart je dobio porudžbinu jula 1791. od nepoznate osobe za koju je kasnije utvrđeno da je bio sekretar grofa-naručioca. Tokom komponovanja ovog dela zdravlje Mocarta se naglo pogoršavalo. Umro je 5. decembra iste godine ne završivši „Rekvijem”, a njegovo predsmrtno delo prvi put je izvedeno na – njegovoj sopstvenoj sahrani!Poseban kuriozitet za koji nema objašnjenja je da su za čak četiri vrhunska kompozitora – Betovena, Šuberta, Gustava Malera i ruskog kompozitora Alfreda Šnitkea njihove 9. simfonije po redu bile kobne! Svaki od njih umro je nedugo po završetku simfonije koja im je bila 9. u opusu!

Betoven je svoju poslednju, 9. simfoniju završio 1823. godine. Počeo je i 10, ali je nikada nije završio. I za Šuberta je njegova 9. simfonija bila bukvalno predsmrtna – samo što je završio rukopis, iznenada je umro. Granicu od 9 simfonija nije uspeo da pređe ni Gustav Maler. Svoju 9. je završio 1909. godine, ali 10. koju je počeo da komponuje, nije. Umro je 1911. godine. Poznati sovjetsko-nemački kompozitor Alfred Šnitke umro je 1998. A samo dva meseca pre njegove smrti u Moskvi, u velikoj sali Konzervatorijuma, prvi put je izvedena njegova 9. simfonija…

Misteriju uvećava i činjenica da su sva četiri pomenuta muzičara komponovala i pogrebnu muziku – rekvijeme!
Posebno zanimljiva i čudna, mada malo drugačija, je i priča o operi Francuza Žaka Ofenbaha „Hofmanove priče”. „Priče” koje je on komponovao Ofenbah uopšte nisu bile vesele – u njima je bilo i smrti, i crne magije, đavoljeg posla… U prvom trenutku Ofenbah je hteo da posveti operu svom dobrom prijatelju i saradniku Vilmesanu. Ali, on iznenada umire. Kompozitor tada posvećuje svoje delo sopstvenom sinu Ogistu koji, takođe, ubrzo umire. Tokom priprema za prvo izvođenje opere kompozitor odjednom „popušta”: Već tada se govorkalo da „Priče” isisavaju snagu iz svih koji imaju bilo kakve veze sa njima… A sam Ofenbah umire 1880, ne dočekavši prvo izvođenje. Premijera je održana 10. februara 1881. u Parizu i imala je izvanredan uspeh.

Međutim, ubrzo su počele da se ostvaruju glasine o pogubnosti dela: drug i kolega kompozitora Ernest Giro, koji je u „odsustvu” Ofenbaha morao da završi partituru i bavio se orkestracijom dela, iznenada lomi nogu, dramaturzi Meljak i Galevi, koji su pisali libreto (tekst) za operu, razboleli su se smrtno. Direktor pariske opere „Komik” Karvaljo, gde se spremala premijera opere, iznenada je, na svu sreću, samo iščašio ruku u ramenu…
„Hofmanove priče” ni posle toga nisu prestale da izazivaju nesreće. Krajem 1881. opera je postavljena i u bečkom „Ringteatru”. Doživela je ogroman uspeh, ali je tokom reprize – drugog izvođenja – u pozorištu izbio požar i tada je poginulo nekoliko posetilaca, a stotine povređeno. Samo pozorište je izgorelo do temelja.

Samo šest godina posle premijere, u Parizu je 1887. do temelja je izgorela i opera „Komik” u kojoj je bilo prvo izvođenje „Priča”. Od tada su „Hofmanove priče” priobrele slavu „đavolske opere” i ni jedna kuća u svetu ih nije postavljala na svoju scenu sve do 1905. godine. Tek od 2004. ova opera je uspela sa sebe definitivno da skine usud „proklete”, kada je u bibilioteci Pariske opere pronađena originalna, prvobitna verzija partiture koja se odavno smatrala izgubljenom, izgorelom zajedno sa zgradom „Komika”. Od tada operu postavljaju po prvobitnom tekstu, što joj je donelo „sreću”…

Svadbeni marš – druga priča

Retko srećnu sudbinu, za razliku od mnogih pogubnih muzičkih dela, doživeo je čuveni „Svadbeni marš” Feliksa Mendelsona (1809-1847) koji se danas izvodi na svim venčanjima širom planete. Mendelson je od malih nogu bio izuzetno talentovan. Već od 9. godine održavao je solističke koncerte na klaviru, a od 1820. počinje intenzivno da komponuje – sonate za klavir, pesme, vokalne kvartete, koncerte za klavir i violine, kraće opere, kantate.

Svoje najpopularnije delo „Svadbeni marš” komponovao je u 17. godini, kao uvertiru za pozorišnu predstavu pisca Vilijema Šekspira „San letnje noći”. Zanimljivo je da je ostale muzičke numere za tu predstavu uspeo da završi tek posle 16 godina.

„Svadbeni marš” je prvi put javno izveden 14. oktobra 1843. u nemačkom gradu Potsdamu i to u predstavi „San letnje noći”. Ovaj marš je stekao široku popularnost, koja ga prati i danas, tek posle 15 godina – izvođenjem na svadbi pruskog kralja Fridriha Viljema IV i britanske princeze Viktorije, najstarije kćerke kraljice Velike Britanije Viktorije.

Prokletstvo „devete”…

Među kompozitorima odavno vlada verovanje da će njihova 9. simfonija biti i poslednja. Kažu, prokletstvo je počelo sa Betovenom, nastavilo se Francom Šubertom, Antonjinom Dvoržakom, Antonom Bruknerom a, za sada, završilo se sa Gustavom Malerom.

Prema pričama, Maler se najdublje od svih zamislio nad tim usudom i sujeverjem kada je završio svoju 8. simfoniju. Maler je znao da je Betoven umro ubrzo pošto je komponovao svoju 9. simfoniju, da je Brukner napustio ovaj svet a da nije ni završio svoju 9. simfoniju. Maler, međutim, nije znao da su i Franc Šubert i Antonjin Dvoržak bili žrtve prokletstva broja 9. Šubert je pokušao da „izigra” sudbinu i svoju 9. simfoniju, poznatu kao „Velika” u C-duru, obeležio brojem 7.

Od Dvoržakovih 9 simfonija tada je bilo poznato samo 5!
Maler je uz to, da bi izbegao prokletstvo, svoju devetu simfoniju nazvao „Simfonijskom kantatom” (za tenor, alt i orkestar), a umesto broja dao joj je ime „Pesma o zemlji”. I poznati ruski kompozitor Aleksandar Glazunov uspeo je da završi samo prvi stav svoje „Devete simfonije” na kojoj je radio skoro 26 godina…

Slučaj Šostakoviča

Sovjetski kompozitor Dmitrij Šostakovič, na koga je veliki uticaj izvršio Gustav Maler, bio je pod velikim pritiskom sovjetskih vlasti kada je stvarao svoju čuvenu „9. simfoniju”. To je trebalo da bude grandiozna himna koja će veličati pobedu SSSR nad Nemcima koji su nekoliko godina opsedali Lenjingrad tokom Drugog svetskog rata. Najavio je maestralno delo, sa mnogo duvača, horom, solistima, koji bi svi – veličali i tadašnjeg vođu Staljina.

Rezultat je bio neverovatan i za sovjetsku vrhušku iznenađujući: izgleda da se tokom komponovanja Šostakovič predomislio i komponovao lagano delo, puno sarkazma i vedrog raspoloženja, slično ostvarenjima koja je ranije proizveo u to vreme. Za razliku od njegove 7. i 8. simfonije, koje su bile tragično-herojske.

Svedoci i poznavaoci kažu da, iako su svi prusutni na premijeri njegove „9. simfonije” bili potpuno iznenađeni, veruje se da je Šostakovič na ovaj način „poništio” prokletstvo tzv. Devete…Uspeo je da od svih velikih kompozitora, posle Hajdna, koji je napisao 104 simfonije, i Mocarta (41 simfonija) pređe magičnu crtu od 9 – komponovao je ukupno 15 simfonija!